Cавет Европе и борба за људска права
Од наметања колективне кривице Русима и подршке насилној промени власти у Украјини до цепања територијалног интегритета Србије, Савет Европе систематски крши сопствена прокламована начела
"Суштина сваког одређења воље помоћу моралног закона јесте: да се она као слободна воља одређује само помоћу закона, дакле не само без суделовања чистих подстицаја, него чак уз одбацивање свих њих и уз прекид са свим склоностима уколико би оне могле бити супротне том закону... Све склоности заједно (које се свакако могу свести на подношљив систем и чије се задовољавање онда зове срећа) сачињавају себичност. Ова је или себичност самољубља, доброхотности према себи самом која прелази преко свега или себичност самодопадања – arrogantia." (Кант, Критика практичног ума)
Савет Европе као идеја настао је још током Другог светског рата када је Винстон Черчил током обраћања нацији на радију 1943. године говорио о могућности стварања такве организације. Основан је 5. маја 1949. године са превасходним циљем борбе за остваривање људских права, а оперативни правци деловања су борба против расизма, дискриминације, за укидање смртне казне, слободу изражавања, права деце и др. Оснивачи су десет западноевропских држава, од којих су седам монархистичке (Краљевина Белгија, Краљевина Данска, Француска Република, Ирска Република, Италијанска Република, Велико Војводство Луксембург, Краљевина Холандија, Краљевина Норвешка, Краљевина Шведска и Уједињено Краљевство Велика Британија и Северна Ирска).
Међутим, за својих 75 година постојања, овај изворно западноевропски Совјет који је после разбијања Совјетског Савеза нарастао до 47 чланова, преузимајући и бивше совјетске републике у своје чланство, показао је да у тој борби делује селективно, тј. да се руководи превасходно склоностима, а не принципима и сопственим статутом из 1949. године. А деловање према склоностима, а не према моралном закону, да се послужимо Кантовом терминологијом, не може водити истинском остваривању људских права. Савет Европе у свом деловању управо показује ту доброхотност према самоме себи, тј. себичност и ароганцију. То се најбоље може видети из односа према Русији и Србији.
Русију су примили у чланство 1996. године, а хтели да је избаце 2022. са образложењем да је "Русија агресор на Украјину" (Русија је сама напустила ову организацију). Са друге стране, оружану побуну у Украјини и преврат из 2014. године, који је довео до смене легално изабране власти, не да није осудио, већ је подржао као израз демократске воље украјинског народа.
Парламентарна скупштина Совјета Европе чак је усвојила резолуцију о нелегитимности Владимира Путина по окончању његовог мандата 2024. године и позвала је државе Европске уније на изолацију Русије, тј. прекид свих веза са њом, осим хуманитарних. За Савет Европе, у Русији је на делу de facto диктатура, а диктатуре "представљају претњу међународном миру и безбедности, као и територијалном интегритету и политичкој независности њихових суседа".
Путин је за њих предуго на власти, тј. не признају се уставне промене из 2020. године, које Путину омогућавају да остане на власти до 2036. године. У тој резолуцији се између осталог каже: "Огромна моћ председника, која је произашла из изузетно дугог мандата, у комбинацији са недостатком било каквих провера и равнотеже, попут снажног парламента, независног правосуђа, слободних медија и активног цивилног друштва, претворила је Руску Федерацију у фактичку диктатуру." Осим тога, тражи се оснивање суда који би судио руском руководству.
На делу је иста прича као са Србијом, али Русија није исто што и Србија у војном, економском и географском погледу, тако да ни политички резултати неће бити исти.
Лендерт Вербек, председник Конгреса локалних и регионалних власти Совјета Европе, коментаришући за Радио Свобода резолуцију о непризнавању Путина као легитимног председника након завршетка мандата 2024. године, оптужио је Путина за ратне злочине у Украјини, али и цео руски народ који ће кад-тад, према његовим речима, морати да плати одштету која ће уредно бити пописана: "Водићемо регистар свих дела која се чине, све штете која је учињена. Једног дана у будућности ће морати да плате за све што је учињено и за обнову уништења. Путин ће за то морати да одговори у будућности. И не само Путин, то није само лична одговорност. По мом мишљењу, цела земља је одговорна за то. А то значи да ће будућност Русије бити изузетно тешка. Искрено бринем за руске грађане, јер ће сви морати да плате дуг рачун који ће бити предочен."
Са друге стране, у истом интервјуу, отворено се залаже за нову револуцију у Русији: "Али у руској историји постоје примери револуција. Чини ми се да Русији треба револуција, неко ко ће помоћи да изједначи ситуацију у друштву." Очигледно је да му је јасно да Русију не могу другачије да победе, него да створе неког новог "Лењина".
Међутим, историја се, како ствари стоје, неће поновити, већ ће се пре испоставити да је у овом случају права magistra vitae. Владимир Валдимирович неће дозволити лењиновску револуцију.
Што се тиче Србије, Савет Европе сам себе, управо због своје недоброхотне ароганције, наизглед парадоксално, одређује као диктаторски совјет, ако се позовемо на споменуту резолуцију у којој се каже да за разлику од демократија, диктатуре "представљају претњу међународном миру и безбедности, као и територијалном интегритету и политичкој независности њихових суседа".
Наиме, не поштујући норме међународног права, без одлуке Савета безбедности, главне земље, оснивачи овог Совјета, извршиле су агресију на Савезну Републику Југославију 1999. године, не поштујући ни већ успостављене ратне норме, гађајући намерно цивилне циљеве, као што је на пример Радио телевизија Србије.
Са друге стране, Политички комитет Парламентарне скупштине Савета Европе 2023. године одобрио је пријем тзв. Косова у Савет Европе, а недавно је то потврдила и парламентарна скупштина на основу извештаја Доре Бакојанис која је такав став образложила уверењем да ће то "довести до јачања стандарда људских права обезбеђивањем приступа Европском суду за људска права свима под јурисдикцијом Приштине".
Иако ће коначну одлуку донети Комитет министара, може се рећи да је већина у овој организацији грубо нарушила територијални интегритет Републике Србије и Резолуцију Савета безбедности УН број 1244 која тај интегритет гарантује.
Било тзв. Косово примљено, или непримљено у Савет Европе, сама чињеница да су органи ове организације уопште прихватили да то уђе у процедуру, прекршили су сопствени статут и досадашње обичаје да у своје чланство прима неспорно признате државе. А то "неспорно" према садашњим историјским међународно-правним стандардима значи чланство у Уједињеним нацијама. Ако се томе дода и стање људских права српског народа на Косову и Метохији, овај совјет постаје све друго, само не чувар људских права за шта се номинално залаже.
