Србија и Балкан

Дан када је убијена Милица Ракић: Како је постала симбол српског страдања од НАТО агресије

Народ који је изгубио Милицу Ракић и све друге Милице Ракић, управо се суочава са оптужбама за геноцид, етничко чишћење, злочине, за све оно за шта би требало да буду оптужени његови непријатељи, оцењује редитељ Драгослав Бокан за РТ Балкан
Дан када је убијена Милица Ракић: Како је постала симбол српског страдања од НАТО агресије© CC BY-SA 4.0

У београдском насељу Батајница, за време НАТО агресије, на данашњи дан 1999. око 22 часа, гелер бомбе убио је трогодишњу Милицу Ракић.

У кући породице Ракић, надомак батајничког аеродрома, малу Милицу је мајка спремала за спавање. Не слутећи ништа, ставила ју је на ношу и на кратко одмакла од ње. За то време, небом над Батајницом, крстарили су НАТО авиони, а један од њих је испустио бомбу, чији су гелери поломили прозорско стакло од тоалета у коме је седела Милица.

Како је раније причао Жарко, тата страдале девојчице, одмах по експлозији утрчао је у купатило. Дете му је лежало мртво на поду, око ње је свуда била крв, али се, ипак, надао да је његова ћерка и даље жива. Узео ју је у руке, однео у ауто и превезао у болницу. Међутим, лекари су могли само да констатују смрт.

Редитељ Драгослав Бокан за РТ Балкан оцењује да страдање Милице Ракић постаје за српски народ оно што је Ана Франк за Јевреје - жртва која нас стално подсећа на нашу злехуду историјску судбину, али истовремено и на цену коју смо платили за сувереност своје државе, своје постојање на мапи света.

"Прича о Милици већ одавно није само прича о једној батајничкој девојчици и ужасу коју су доживели њени родитељи, већ о страдању свих нас. Кроз њен лик гледамо и дечаке и девојчице из Јасеновца, Старе Градишке, Јастребарског, Млаке и свих других места нашег непојамног страдања", каже Бокан.

Да је бол за Милицом неизмерна и после толико година, сведоче и рупе од гелера које су остале на згради куће у којој је страдала, које родитељи не дирају, већ тамо стоје као неми подсетник на страшни злочин.

"Желео сам да тужим НАТО због убиства моје Милице, али ми је тадашњи министар спољних послова то забранио. Излазимо сваког 17. априла на гробље да обиђемо своје дете и потом настављамо да живимо. Колико-толико нормално", рекао је својевремено Миличин отац Жарко.

Мала Милица за светитељку

Трагична смрт девојчице навела је српску јавност да покрене иницијативу за канонизацију Милице Ракић за светитељку Српске православне цркве. СПЦ је објавила да би узела у обзир канонизацију девојчице само уколико би њен култ био широко распрострањен.

Бокан ову појаву оцењује као сасвим легитимну, и да, теолошки гледано, има много више светитеља него што је канонизованих.

"Када народ осети да нечије мучеништво превазилази границе личне трагедије њега и његове породице или неког историјског страдања, оно постаје симбол многих других страдања", каже Бокан и додаје да ће икона и фреска са ликом Милице бити све више, као и да велики број цркава и манастира које су грађене после 2000. године, има и Миличин лик.

Фреска мале Милице најпре је осликана у манастиру Тврдош код Требиња.

Пет година након бомбардовања, фрескописац ђакон Никола Лубардић из Београда је у византијском стилу осликао је фреску мале Милице, на којој пише: "Света новомученица од НАТО Милица дете".

Миличин је осликан и у цркви манастира Тресије на Космају и у манастиру Ваведења Пресвете Богородице у Београду.

"Када погледамо у њен светитељски лик са ауром, одмах нам падне на памет невероватна, иронична диспропоција између нашег страдања и тога како смо прошли у светској јавности, када је реч о мери, разумевању, то јест непоштовању тог страдања", сматра Бокан.

Он је истакао да се народ који је изгубио Милицу Ракић и све друге Милице Ракић, управо суочава са оптужбама за геноцид, етничко чишћење, злочине, за све оно за шта би требало да буду оптужени српски непријатељи.

"Та ужасна, дрипачка логика - напад је најбоља одбрана - на жалост у нашем случају је на сцени и када је реч о Хрватима, Бошњацима, и албанским Шиптарима. Стално имамо ситуацију да они који су нас клали, вадили нам очи, убијали, смејали се нашим жртвама, навијали за бомбардере који су летели над нашим небом... одједном постадоше жртве, једини страдалници, заправо све оно што смо, у Божијим очима и у овоземаљским аргументима и законима, заправо ми", сматра наш саговорник.

Како каже, зато је Милица Ракић подсетник на неправду, али истовремено и да нема заборава на оне које треба да волимо и поштујемо.

"Схватили смо да ће од све деце њене генерације, једино она за 200, 300 година бити једнако жива и болна опомена за све нас и наше потомке. То је оно што може и да нас утеши, да нас подсети да изнад свега стоји она Истина која не зависи од политичких и маркетиншких кампања", поручује Драгослав Бокан.

Споменици за малу Милицу

Малој Милици, симболу за сву децу која су убијена 1999. у НАТО бомбардовању, 2000. године подигнут је споменик који се налази у Ташмајданском парку у Београду. Биста Милици Ракић постављана је три пута, јер је два пута била рушена и крадена.

На мермерном блоку, чије чело заузима бронзана статуа мале Милице Ракић, на српском и енглеском језику уклесано је: "Били смо само деца".

Захваљујући Покрету за развој Батајнице, где је трогодишња девојчица настрадала, 2014. године је истоименом насељу постављена и спомен-чесма са њеним ликом уз сагласност њеног оца Жарка.

Споменик малој Милици од бордо мермера штрчи у мору гробова. На њему су две слике мале Милице и урезани стихови:

"Мојој мрвици
Знаш, мрво моја,
кад видим твоје другаре
пустош ми у души влада!
Опрости ми због тога.
Реци ми, мрвице моја,
како то Богу понестају анђели?
Знам да си због тога отишла,
али како када си и анђео била и овде!
Реци ми, анђеле мој мали,
где да идем где да те тражим…"

Нажалост, она није била једино дете које је страдало од НАТО бомби. Током 78 дана бомбардовања убијено је чак 79 малишана.

Процењује се да је током 78 дана агресије убијено око 2.500 и рањено 6.000 цивила.

Укупна материјална штета процењена је на више десетина милијарди долара. Уништено је и оштећено 25.000 стамбених објеката, онеспособљено 470 километара путева и 595 километара пруга. Оштећено је 14 аеродрома, 19 болница, 20 домова здравља, 18 дечјих вртића, 69 школа, 176 споменика културе и 44 моста, док је 38 мостова потпуно уништено.

image